Balkanske Aktuelnosti 5/2018

Ivan Berend tvrdi da su ekonomije Zapada, koje su se industrijalizirale u poslednjem kvartalu 19. veka, predstavljale izvanredne prilike za izvoz za zemlje istočne Evrope.

Balkanske Aktuelnosti 5/2018

Balkanske Aktuelnosti 5/2018

 

Balkan od 1980. godine nije uspeo da se uvrsti na svetsku listu regija u razvoju. Čak šta više, proračuni pokazuju da se udeo balkanskih zemalja u svetskom bruto nacionalnom dohotku sve više smanjuje. Ono što je još dramatičnije je da se u poslednjih dva veka iznimno povećava razlika u prosperitetu između Zapadne Evrope i Balkana.

Uz uticaj političke i industrijske revolucije, svet je u periodu od 1770-1914. godine zabeležio značajan socio-ekonomski napredak. No, uticaj ovog napretka nije se ravnopravno raspodelio u svetu, tako da balkanske zemlje nisu uspele da dovoljno iskoriste koristi industrijske revolucije. Na primer, 1910. godine samo 7% ljudi u Srbiji je bilo zaposleno u industrijskom sektoru, u Bugarskoj i Rumuniji po 10%, a u Hrvatskoj 13%. Usled svega toga, razlika u nacionalnom dohotku po glavi stanovnika pre Prvog svetskog rata između balkanskih i zemalja Zapadne Evrope, počevši od primera Nemačke, bila je dvostruka, a na primeru Belgije, Holandije i Velike Britanije čak i 3-4 puta veća.

Balkanski istoričari, naročito Marksisti su za ekonomsku nerazvijenost na Balkanu u to vreme optuživali vanjske sile. U tom okviru, postojanje osmanske države koje je na Balkanu trajalo vekovima te eksploatacija i imperijalizam Zapada, koji su diskutovani u okviru termina ¨centar¨ i ¨okolina¨, predstavljeni su glavnim uzročnikom niskog nivoa primanja na Balkanu pre Prvog svetskog rata. Kasnijih godina je nizak nivo primanja argumentovan internim faktorima. Na primer, John Lampe je tvrdio da je nerazvijenost Balkana uslovljena geografskim uslovima, ratovima, institucionalnim restrikcijama i politikom koje su sledile tadašnje vlade. On tvrdi da su se nezavisne balkanske zemlje u 19. veku umesto ekonomijom, interesovale politikom. Po Lampeu, delimično odgovorni za kašnjenje industrijalizacije u balkanskim zemljama bili su bankarski sektor, koji pre 1910. godine nije odobravao kredite i obrazovni sistem, koji nije osposobljavao kvalifikovanu radnu snagu za fabrike.

Michael Palairet je polazeći od primera Srbije i Bugarske tvrdio da se na Balkanu ne podržavaju privatni sektor i strane investicije. Po njemu, balkanske zemlje su se počele industrijalizirati za vreme Osmanskog carstva, ali su ušle u ekonomsku recesiju nakon proglašenja nezavisnosti. Prema njegovim izveštajima, u periodu od 1870-1912. godine poljoprivredna proizvodnja po glavi stanovnika u Srbiji se smanjila za 27,4%, u Bugarskoj za 14,3%. Barbara Jelavich također tvrdi da balkanske zemlje do Prvog svetskog rata nisu uspele sprovesti moderne metode u poljoprivredi te da su se suočili sa problemom nedostatka ljudskog i fizičkog kapitala.

Ivan Berend tvrdi da su ekonomije Zapada, koje su se industrijalizirale u poslednjem kvartalu 19. veka, predstavljale izvanredne prilike za izvoz za zemlje istočne Evrope. No, balkanske zemlje nisu uspele iskoristiti ovu priliku zbog toga što nisu uspeli povećati asortiman proizvoda za izvoz. Prema Berendovim zaključcima, početkom 20. veka, 75-80% izvoza balkanskih zemalja činilo je samo pet vrsta poljoprivrednih proizvoda.

Ovi zaključci ukazuju da u korenima slabe razvijenosti Balkana stoje pogrešne ekonomske i administrativne politike koje su sleđene sve do početka 20. veka. Balkanski ratovi, koji su se dogodili u periodu 1912-1913. godine i ratovi koji su se dogodili od 1939-1945. godine uslovili su da se još više pogorša socio-ekonomsko stanje na Balkanu. Balkanske zemlje su se zadužile, ekonomije su oštećene i došlo je do velikog gubitka populacije. Na primer, za vreme Prvog svetskog rata u Srbiji je umrlo 275 hiljada muškaraca. Došlo je i do velikog gubitka stoke u zemlji. U istom ratu u Bugarskoj je stradalo 100 hiljada ljudi, a stanje u poljoprivredi 1921. godine bilo je prepolovljeno u odnosu na ono pre rata. U Drugom svetskom ratu u balkanskim zemljama je stradalo 3,5 miliona ljudi; osim toga uništeni su rančevi i industrija.

Sve do kraja Drugog svetskog rata zemlje Balkana su se vodile poljoprivrednom ekonomijom i bile su ovisne od Zapadnih zemalja kada je u pitanju trgovina. Nakon Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je osim u Grčku, balkanskim zemljama uspeo da nametne ekonomski sistem poznat kao centralno planiranje. Komunistička vlast, koja je zavladala uz pomoć snage sovjetske vojske, još više je ostala povezana za sovjetski ekonomski model. Sa druge strane, komunisti u Albaniji i Jugoslaviji su sopstvenim naporima uspeli da preuzmu vlast i delujući relativno odvojeno od Sovjetske prevlasti uspeli su definisati centralnu plansku ekonomiju koja je bila svrsishodna njima.

Centralno planiranje je uz podršku industrijalizacije viđeno jedinim putem razvoja industrijalizacije na Balkanu. Ovaj sistem je pomogao transformaciji balkanskih zemalja i krajem 60-tih godina, sve balkanske zemlje, osim Albanije, bile su industrijalizovane. Čak šta više, nakon Drugog svetskog rata balkanske zemlje su uspele da ostvare i ekonomski napredak. No, nakon 1975. godine centralno planske balkanske ekonomije su usporile razvoj.

Sa centralno planskom ekonomijom nije uspostavljena dovoljna kontrola kvaliteta, sirovine su prekomerno korištene, nije pronađeno dovoljno tehničkih inovacija i pronalazaka, što je bilo jedan od glavnih uzroka usporavanja ekonomskog razvoja. Osim toga, usled činjenice da je vanjska trgovina bila ovisna od Sovjetskog Saveza, kapacitet vanjske trgovine i konkurentnost balkanskih zemalja su ostali ograničeni. Usled svih ovih razloga, zapadne zemlje, koje su posedovale tržišne ekonomije, posedovale su mnogo veći stepen prosperiteta u odnosu na balkanske zemlje. Zbog toga je proces prelaska balkanskih zemalja sa planske na tržišnu ekonomiju počeo jako grčevito. Ratovi i sukobi koji su doogodili 90-tih godina spriječili su da se ekonomska transformacija vodi normalnim tokom. Bugarska, Ruminija i Albanija nisu bile u ratovima pa su sa tog aspekta u prednosti, ali i u ovim zemljama su reforme usporene usled političkih faktora. Politički ciljevi na Balkanu uvek su bili ispred ekonomskih. Pored Grčke, koja nikako da se izbori sa ekonomskom recesijom, i u ostalim zemljama regije ekonomija i društveni problemi vezani za ekonomiju su i dalje aktuelni. Narod regije sa nestrpljenjem od vlasti očekuje da poboljša stepen prosperiteta.

 



Povezane vesti